ИКОНА (грч: είκών, од глагола εϊκω - личим), свети лик; света слика која симболизује Господа Исуса Христа, лик Свете Тројице, Богородицу, Анђеле, светитеље, као и сценске ликове; у Цркви, важна као компонента црквености и једна од битних карактеристика побожности. Она је визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности и једно од средстава за постизање циља спасења. У историји Цркве икона има одлучујућу улогу. На првом месту, примена иконе је у богослужењу (поред молитвене примене). Затим, икона има посредничку функцију, јер предаје невидљиву силу светости лика на њој. Поред тога, у историји Православља, познате су и чудотворне иконе (код нас је позната икона Богородице која се чува у манастиру Пећке Патријаршије, као и друга у Чајничу).
Прва Јерусалимска икона Мајке  Божије по Предању, осликана је од стране Светог Луке, Апостола и јеванђелисте, 15. године после Вазнесења Господа Исуса Христа, у Гетсиманији. 463. године је пренешена у Цариград у време цара Лава Великог (457-474) и постављена у храму посвећеном Богородици. Свети отац Јован Дамаскин говори о овој теми и кроз једну интересантну причу. У време Христа некакав цар Авгар царовао је у граду Едеси и послао је дворског сликара да наслика лик Христов. Сликар није успео због заслепљујућег блистања Његовог лица; а Господ је прислонио на своје божанско и животворно лице један убрус и изобразио на њему свој лик, те га послао Авгару који је то и желео.
Епископ Николај Велимировић говори о томе да су иконе много више него симбол нашег поштовања Христа. Он каже да су освећене иконе канали моћне Божије благодати која лечи, препорађа, просвећује, охрабрује и опомиње. Господ Бог толико воли своје светитеље и мученике тако да даје моћ чак и њиховим ликовима када се поштују и њиховим именима када се призивају.